среда, 11. мај 2011.

416 ГОДИНА ОД СПАЉИВАЊА МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ

Српски народ кроз сва времена свога битисања, од Светог Саве до данас, неговао је и чувао је неугасиви пламен благодарности и признања, љубави и пијетета, према свом великом препородитељу и просветитељу Светом Сави. Овај живи духовни пламен у српском кандилу није био угашен ни у она црна и зла времена кад студен камен у пећини хладној беше олтар српским молитвама, како је дивно рекао родољубиви српски песник. Тај животворни пламен није се угасио, него се још више и снажније распламтео, када је страх и злочиначка страст, пре 345 година, на овоме месту спалила часне мошти великог српског светитеља Светог Саве. Светлост тог благотоврног и животворног огњеног пламена неће се угасити никад у срцу и души српског народа и православног светосавља. И народ ће дуг благодарности Светом Сави преносити и њиме загревати кроз сва покољења наше будућности.

Из беседе Патријарха српског Гаврила на данашњи дан 1939. године приликом освећења камена-темељца Храма Светог Саве на Врачару.

Патријарх српски Иринеј служио је Свету Литургију, поводом обележавања 416 година од спаљивања моштију првог српског Архиепископа Светог Саве, на Врачару.

Свети Сава, Растко Немањић, умро је 14. јануара по грегоријанском календару, 1236. године, у Трнову, у Бугарској, када се враћао са ходочашћа у Јерусалиму. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак Свети Краљ Владислав.

У средњовековној Србији, мошти Светог Саве имале су велики значај, нарочито у време турског ропства. Народ се окупљао над моштима свога светитеља да тражи утеху и лек.
Бојећи се да се са тога места не дигне побуна против Турака, Синан-паша Београдски наредио је да се мошти првог Архиепископа аутокефалне српске Цркве пренесу у Београд и на Врачару спале 27. априла (10. маја) 1594. године.

Основни разлог за спаљивање моштију светитеља јесте, како наводе историчари, устанак Срба у Банату 1594. године, под вођством Митрополита вршачког Светог мученика Теодора. Забележено је да су устаници носили заставу са ликом Светог Саве, па је појава његовог лика на ратним заставама условила одлуку турског паше.

Међутим, спаљивањем моштију светитељевих, паша не само да није угасио свест о Светом Сави у народу, него ју је још више укоренио.

Тело светитеља је спаљено, али је из тог пламена изникла нова снага која је и данас присутна у српском народу и његовом приступу православној вери.

Српска Православна Црква обележава празник Спаљивања моштију светог Саве 27. априла по црквеном, а 10. маја по грегоријанском календару.

***

Име Светог Саве носе многи топоними на свим просторима где живе Срби, а нарочито у Србији и Црној Гори. Познато је да успомену на првог српског архиепископа у Црној Гори, чувају ови топоними: Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало. Сасвим је извјесно да овим није исцрпљен списак топонима који носе име нашег првог просветитеља.

Свети Сава је установљен за школску славу одлуком Совјета Књажества Србског 2. јануара 1840. године, а на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја из Крагујевца. У одлуци Попечитељског просвјештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада 14/27. јануара има у свим школама најсвечаније прослављати. Празник се прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком власти. После полувековне забране у комунистичком режиму, поново се наставило са прослављањем Светог Саве као школског патрона.

Многе врсте занатлија из Србије су га сматрале својим патроном и узимале његов дан за еснафску славу. Светог Саву су за еснафску славу узеле занатлије ужари, мутавџије, опанчари, обућари и други.

Нема коментара:

Постави коментар

Слободно прокоментаришите вест...