416 ГОДИНА ОД СПАЉИВАЊА МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ

Српски народ кроз сва времена свога битисања, од Светог Саве до данас, неговао је и чувао је неугасиви пламен благодарности и признања, љубави и пијетета, према свом великом препородитељу и просветитељу Светом Сави. Овај живи духовни пламен у српском кандилу није био угашен ни у она црна и зла времена кад студен камен у пећини хладној беше олтар српским молитвама, како је дивно рекао родољубиви српски песник. Тај животворни пламен није се угасио, него се још више и снажније распламтео, када је страх и злочиначка страст, пре 345 година, на овоме месту спалила часне мошти великог српског светитеља Светог Саве. Светлост тог благотоврног и животворног огњеног пламена неће се угасити никад у срцу и души српског народа и православног светосавља. И народ ће дуг благодарности Светом Сави преносити и њиме загревати кроз сва покољења наше будућности.

Из беседе Патријарха српског Гаврила на данашњи дан 1939. године приликом освећења камена-темељца Храма Светог Саве на Врачару.

Патријарх српски Иринеј служио је Свету Литургију, поводом обележавања 416 година од спаљивања моштију првог српског Архиепископа Светог Саве, на Врачару.

Свети Сава, Растко Немањић, умро је 14. јануара по грегоријанском календару, 1236. године, у Трнову, у Бугарској, када се враћао са ходочашћа у Јерусалиму. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак Свети Краљ Владислав.

У средњовековној Србији, мошти Светог Саве имале су велики значај, нарочито у време турског ропства. Народ се окупљао над моштима свога светитеља да тражи утеху и лек.

Бојећи се да се са тога места не дигне побуна против Турака, Синан-паша Београдски наредио је да се мошти првог Архиепископа аутокефалне српске Цркве пренесу у Београд и на Врачару спале 27. априла (10. маја) 1594. године.

Основни разлог за спаљивање моштију светитеља јесте, како наводе историчари, устанак Срба у Банату 1594. године, под вођством Митрополита вршачког Светог мученика Теодора. Забележено је да су устаници носили заставу са ликом Светог Саве, па је појава његовог лика на ратним заставама условила одлуку турског паше.

Међутим, спаљивањем моштију светитељевих, паша не само да није угасио свест о Светом Сави у народу, него ју је још више укоренио.

Тело светитеља је спаљено, али је из тог пламена изникла нова снага која је и данас присутна у српском народу и његовом приступу православној вери.

Српска Православна Црква обележава празник Спаљивања моштију светог Саве 27. априла по црквеном, а 10. маја по грегоријанском календару.

***

Име Светог Саве носе многи топоними на свим просторима где живе Срби, а нарочито у Србији и Црној Гори. Познато је да успомену на првог српског архиепископа у Црној Гори, чувају ови топоними: Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало. Сасвим је извјесно да овим није исцрпљен списак топонима који носе име нашег првог просветитеља.

Свети Сава је установљен за школску славу одлуком Совјета Књажества Србског 2. јануара 1840. године, а на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја из Крагујевца. У одлуци Попечитељског просвјештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада 14/27. јануара има у свим школама најсвечаније прослављати. Празник се прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком власти. После полувековне забране у комунистичком режиму, поново се наставило са прослављањем Светог Саве као школског патрона.

Многе врсте занатлија из Србије су га сматрале својим патроном и узимале његов дан за еснафску славу. Светог Саву су за еснафску славу узеле занатлије ужари, мутавџије, опанчари, обућари и други.

ХРАМ У ЧАСТ СРПСКОГ ПРОСВЕТИТЕЉА

Дана 27. априла 1884. године, по старом календару, одлучено је да се 1895. године обележи тристогодишњица од спаљивања моштију Светог Саве. То је био повод да се донесе одлука о подизању величансвеног храма "који треба да буде споменик свеопштег признања српског народа светом Сави, као свом просветитељу и заштитнику". Те, 1895. године, основано је и Друштво за подизање храма Светог Саве, чији је оснивач био председник владе Аћим Чумић, први председник, митрополит српски Михаило, а чиниле су га најугледније личности из политичког, културног и привредног живота тадашње Србије.

Народна скупштина, одржана у Нишу 25. јануара 1900. године, на захтев главног одбора Друштва за подизање храма Светог Саве прогласила је законом будући храм Светог Саве за општенародну грађевину.

Први конкурс пројекта изградње храма у српско-византијском стилу објављен је у Српским новинама 1904. године, на стогодишњицу Првог српског устанка.

Рад Друштва за подизање храма Светог Саве обновљен је почетком 1919. године и почео је са преживелим члановима. Због југословенског уједињења, промењена су, 1920. године, правила Друштва и изабран нови главни одбор.

Председник Одбора, патријарх Димитрије, расписао је, 1927. године, југословенски конкурс за пројекат изградње Храма, на који су приспела 22 рада тадашњих најбољих архитеката. После дугих дискусија, на инсистирање патријарха Варнаве, 1931. године усвојен је пројекат архитекте Богдана Несторовића, допуњен детаљима из пројекта архитекте Александра Дерока. На основу указа Краља Александра и Карађорђевића, закључен је 1932. године уговор са пројектантима, на основу којег је урађен основни план, оверен у Министарству грађевина 1935. године.

Прва фаза радова на Храму започела је током 1936/37.године, а освећење темеља и полагање повеље о изградњи спомен-храма светог Саве извршено је 10. маја 1939. године. Чин освећења и полагања повеље обавио је патријарх српски Гаврило.

Бомбардовањем Београда 1941. године и окупацијом Југославије, радови на изградњи Храма су прекинути, а зидови Храма претворени у депо возног парка. После завршетка рата, нове власти Југославије, руковођене идеолошком заслепљеношћу и искључивошћу, нису дозвољавале наставак изградње Храма.

Друштво за подизање храма светог Саве је 1948. године укинуто, а његове надлежности преузела је Црква путем Патријаршијског одбора.

Од тада, па све до 1985. године, траје упорна борба и залагање Српске Православне Цркве да се код нове власти издејствује дозвола за наставак изградње храма Светог Саве.

Са великим ентузијазмом, српски народ у отаџбини и дијаспори - као да је само чекао на тај тренутак - одазвао се позиву да својим прилозима помогне обнову Велике Задужбине. У недељу, 12. маја 1985. године, одржана је Света Литургија и полагање повеље у зидове Храма, чиме је изградња настављена.

Радови на изградњи Храма су напредовали све до 1991. године, када су наступили познати догађаји на подручју Југославије, који су довели до нових страдања и несрећа на овом тлу. Радови на Храму су следећих десетак година прекинути.

Формирањем Конзорцијума за финансирање изградње храма Светог Саве 3. септембра 2001. године, на иницијативу председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића, уз благослов Његове светости Патријарха српског Павла и под покровитељством Његовог краљевског височанства престолонаследника Александра II Карађорђевића, фактички је обновљено Друштво за подизање храма светог Саве, које је престало са радом 1941. године.

Наши најугледнији привредници, директори најпознатијих предузећа и банака у Србији, ставили су свој потпис на Уговор о оснивању Конзорцијума.

За обављање стручних и административних послова Конзорцијума задужен је Фонд за развој Републике Србије.

Конзорцијум је 2002. године преименован у првобитни назив који је носио - Друштво за подизање храма Светог Саве на Врачару.

МОШТИ СВЕТОГ САВЕ

Тело Светог Саве било је сахрањено у манастиру Милешева. Тражећи утехе и лека у време турске тираније, над моштима свога светитеља скупљао се српски народ са разних страна. Плашећи се да се на том месту не зачне буна против Турака, Синан-паша Београдски нареди да се мошти Светог Саве пренесу у Београд и ту спале. На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет-бег Оћуз. Војска упаде у Милешеву на Велики Петак, похара манастир, узе кивот са светим моштима и однесе га Синан-паши. Следећег дана, на Велику Суботу, мошти Светог Саве Српског спаљене су на Врачару. Било је то 1594. године. Овај језовити догађај је пропраћен плачем и лелеком широм српске земље.

Многима није познато, да је приликом спаљивања моштију Светог Саве сачувана његова лева рука, која се и данас чува у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. У истом манастируналази се и штап и омофор Св. Саве, део моштију Светих Козме и Дамјана, Свете Текле, и светих 40 мученика. Иначе део моштију Св. Саве сачуван је и у Трнову у Бугарској у време када је пренет у Србију.

Бугарски научници који су посетили манастир Свете Тројице, кажу да је то заиста Савина рука зато што делић моштију који је код њих савршено одговара осталом делу шаке. Мали прст који недеостаје, чува се у цркви у граду Самокову.

Кажу, Турци су при одласку из Милешеве у Београд мошти ставили у врећу а ковчег бацили. Ни данас се не зна од којег је дрвета саграђен. Нађе га један сељак и у њему је похрањивао јабуке. Причају, био је муслиман. Један имућнији Србин, купујући од њега јабуке усред пролећа, приупита га како успева тако дуго очувати их здравима. Повери му се: „У подруму од своје куће имам ковчег једног српског светитеља. Од када у њему јабуке спремам увек су свеже, здраве и никад не мрзну...” Одреши Србин позамашну кесу и откупи ковчег. Донесе га и остави, на чување, братству манастира Света Tројица. Од тог тренутка ћивот Светог Саве, до данашњег дана, је неизмерна светиња, не само за Србе већ и муслимане.

Прочитајте више о манастиру Свете Тројице у Пљевљима...