"Слава Тебје Христе Боже, мучеников радованије..."

ХАЏИ-ДИМИТРИЈЕ БОКШАН
(1878-1941),
протојереј сомборски и старешина овдашње цркве Св. Јована Претече, рођен је 1878. г. у Ђурђеву у Бачкој, а након завршене гимназије у Новом Саду (1897), завршио је и Карловачку богословију (1901). Године 1902. рукоположен је за ђакона, а одмах затим и за свештеника. Постављен је за протског капелана у Сомбору, где ће служити и наредне четири деценије. Убрзо је постављен за пароха сомборске Светопретечеве или Мале православне цркве. Почетком новембра 1918. г. налазио се међу покретачима Месног народног већа Срба и Буњеваца у Сомбору. Након уједињења 1918. године, Димитрије Бокшан је у више наврата био и градски већник, а у оквиру градске управе био је и члан Здравственог одбора. Као поклоник христовог гроба у Палестини написао је путописну књигу „Путовање по Средоземном мору, Грчкој, Сирији, Палестини и Египту“ (Сомбор, 1935). Међу Сомборцима је важио за угледног, пожртвованог и омиљеног свештеника.

Кад су у априлу 1941, након напада сила Осовине на Краљевину Југославију, Сомбор окупирале Хортијеве мађарске фашистичке трупе, безразложно је и без суђења убијено више десетина српских грађана свих узраста и оба пола. Проту Димитрија Бокшана окупаторске трупе ухапсиле су у вечерњим часовима 13. априла, у његовом стану, одакле је одведен у Градску кућу, где је мучен целу ноћ. Мађарски окупатори водили су га током ноћи по граду да им покаже „где су четници“ (што је била измишљотина окупатора јер никаквих четника, нити било каквог оружаног српског отпора, у Сомбору тада није било). Након вишесатног мучења, прота Бокшан ујутро је поново саслушаван, а око 11 часова 14. априла 1941. године, у пратњи шест мађарских окупаторских војника, измучен и измрцварен, прота Димитрије Бокшан доведен је у Светођурђевску цркву, где је на хору цркве најбруталније и мучки убијен (закуцавањем ексера у главу, што је, према налазу Комисије за утврђивање злочина окупатора, учинио Рудолф Детли, шустер из Баје, који је презиме касније променио у Ујваради), након чега је протино тело бачено под црквени звоник. Ту је унакажено тело проте Бокшана стојало пуна четири дана, вулгарно и нељудски скрнављено од окупаторских војника и њихових овдашњих присталица. Тек након тог времена, тело проте Бокшана окупатори су однели и, са телима осталих невино убијених сомборских Срба, бацили у плитку заједничку раку на сомборском Великом православном гробљу. Тек након скоро пола године, тело проте Димитрија Бокшана опојано је и пренесено у његову породичну гробницу.

из књиге Милана Степановића

"Српски оче, што си Србију запојио својим речима..."

ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ
(1732-1805),
бачки владика, ватрени родољуб жустрог карактера, истрајно је био посвећен идеји општег устанка против Турака. Рођен је 1732. г. у Карловцима, где се школовао за свештеничко звање. Служио је као ђакон у Горњој цркви у Карловцима, а када је обудовио, примљен је у манастир Бездин, где је пострижен за монаха и произведен у монашки чин протођакона. Између 1776. и 1783. Јован Јовановић био је архимандрит фрушкогорског манастира Хопово, а Синод га је 2. новембра 1783. изабрао за горњокарловачког епископа. Године 1786. именован је за владику бачког, а у октобру исте године свечано је уведен у дужност у Новом Саду. За време свог владичанства био је највећи поборник уједињења свих српских крајева и отпора Турцима у време тзв. „Кочине крајине“, а чим је избио Карађорђев устанак 1804. г. владика је устаницима почео да шаље оружје (мале топове) и новац. Писао је о положају Срба руском цару и митрополиту, звао је владику Петра I Петровића Његоша да заједнички покрену свеопшти устанак против Турака и био је у сталном дослуху и преписци са Карађорђем и војводама (Карађорђе му, у писму из 1804. године, пише: Српски оче, што си Србију запојио својим речима, па и данас још онај дух у нашим срцима стоји...).

У пролеће 1805. године владика Јован Јовановић обилазио је, по наредби цара Франца I, своју епархију. При крају канонске визатиције, на Лазареву суботу, стигао је у Сомбор, где је дочекан веома свечано. На улазу у град владику су дочекали градски оци и свештенство обе конфесије. Пуцали су црквени топови, а беседу добродошлице изговорио је Аврам Мразовић, управитељ сомборске „Норме“. Сутрадан, на Цвети, владика је у Светођурђевској цркви служио литургију. Већ следећег дана се разболео и након десетодневног боловања умро је 12. априла 1805. године, у среду Светле седмице (већ болестан благосиљао је са терасе здања Црквене општине окупљен народ). Сахрањен у Светођурђевској цркви 17. априла 1805, а при сахрани су чинодејствовала три архимандрита (из Раковца, Гргетега и Ковиља) три протопрезвитера (сегедински, жабаљски и сомборски), 54 свештеника, осам ђакона и неколико монаха. Посмртно слово владики изрекао је млади сомборски свештеник Василиј Ковачић. Владичин гроб се налази испод средишњег црквеног полијелеја. Сагледавањем целокупности родољубивог подухвата владике Јована Јовановића, увиђамо да је оправдан епитет првог весника српске слободе који му је, својевремено, дао Димитрије Руварац, написавши за владику да је већи био Србин и од Стратимировића.

из књиге Милана Степановића

ГОСПОДАР СОМБОРСКИ ЈОВАН БРАНКОВИЋ

ЈОВАН БРАНКОВИЋ
(око 1675-1734),
граничарски капетан војног шанца Сомбор, са племићком титулом грофа „од Липе“ или „Липовца“, био је близак сродник и законити наследник несуђеног деспота „Илирика“ грофа Ђорђа Бранковића. Због ратних заслуга, ревности и показаних способности у рату са Турцима, постављен почетком јула 1717. г. за капетана и команданта војног места Сомбор, а раздобље његове управе градом упамћено је као златно доба капетана Јанка. Запис из 1723. г. у „Великом требнику“, који је припадао сомборској Светођурђевској цркви, говори да је ова црквена књига купљена при благородном господару кнезу Јанку Бранковићу.

Овај велики јунак и знаменити муж, како га назива сомборски завичајни повесничар и педагог Никола Вукићевић, био је и представник Сомбораца на црквено-народним саборима тог времена, а живописна предања, записана почетком, односно половином XIX века, говоре како је капетан Бранковић био храбар и мужаствен, јуначан и одважан, омиљен као војни заповедник и народни вођа, истовремено и благе нарави, праведан, добар и пажљив при опхођењу са потчињеним граничарима и обичним људима. У народном предању упамћен је и као висок, снажан и развијен човек. Након 16 година управљања војничким шанцем Сомбор, капетан Јован Бранковић почео је да побољева, али је још у новембру 1733. г. био у аудијенцији код аустријског цара Карла VI. Поживео је још непуну годину, а умро је у Сомбору 28. октобра 1734. године.

Неколико седмица пред смрт написао је, славеносербским језиком и ћирилицом, свој тестамент. Сахрањен је у сомборској Светођурђевској цркви, а његов гроб се налазио испод средишњег полијелеја и након што су Сомборци, од 1759. до 1761. године, уместо мале Светођурђевске цркве, подигли велико црквено здање, које непромењено постоји и данас. Када је 1805. г. у Сомбору изненада преминуо тадашњи бачки владика Јован Јовановић, сахрањен је у дотадашњој, добро озиданој, Бранковићевој гробници, а кости некадашњег сомборског капетана померене су у нову гробницу која се налази између предикаонице и престоне иконе св. великомученика Георгија (Бранковићеве кости, необичне величине, приликом премештања су, према сведочењу присутних, биле по старом верском обичају опране вином и уљем). Историчар, академик Славко Гавриловић, написао је за капетана Јована Бранковића да је један од најмаркантнијих представника оновременог српског официрско-племићког сталежа.


из књиге Милана Степановића