ЈОВАН БРАНКОВИЋ(око 1675-1734),
граничарски капетан војног шанца Сомбор, са племићком титулом грофа „од Липе“ или „Липовца“, био је близак сродник и законити наследник несуђеног деспота „Илирика“ грофа Ђорђа Бранковића. Због ратних заслуга, ревности и показаних способности у рату са Турцима, постављен почетком јула 1717. г. за капетана и команданта војног места Сомбор, а раздобље његове управе градом упамћено је као златно доба капетана Јанка. Запис из 1723. г. у „Великом требнику“, који је припадао сомборској Светођурђевској цркви, говори да је ова црквена књига купљена при благородном господару кнезу Јанку Бранковићу.
Овај велики јунак и знаменити муж, како га назива сомборски завичајни повесничар и педагог Никола Вукићевић, био је и представник Сомбораца на црквено-народним саборима тог времена, а живописна предања, записана почетком, односно половином XIX века, говоре како је капетан Бранковић био храбар и мужаствен, јуначан и одважан, омиљен као војни заповедник и народни вођа, истовремено и благе нарави, праведан, добар и пажљив при опхођењу са потчињеним граничарима и обичним људима. У народном предању упамћен је и као висок, снажан и развијен човек. Након 16 година управљања војничким шанцем Сомбор, капетан Јован Бранковић почео је да побољева, али је још у новембру 1733. г. био у аудијенцији код аустријског цара Карла VI. Поживео је још непуну годину, а умро је у Сомбору 28. октобра 1734. године.
Неколико седмица пред смрт написао је, славеносербским језиком и ћирилицом, свој тестамент. Сахрањен је у сомборској Светођурђевској цркви, а његов гроб се налазио испод средишњег полијелеја и након што су Сомборци, од 1759. до 1761. године, уместо мале Светођурђевске цркве, подигли велико црквено здање, које непромењено постоји и данас. Када је 1805. г. у Сомбору изненада преминуо тадашњи бачки владика Јован Јовановић, сахрањен је у дотадашњој, добро озиданој, Бранковићевој гробници, а кости некадашњег сомборског капетана померене су у нову гробницу која се налази између предикаонице и престоне иконе св. великомученика Георгија (Бранковићеве кости, необичне величине, приликом премештања су, према сведочењу присутних, биле по старом верском обичају опране вином и уљем). Историчар, академик Славко Гавриловић, написао је за капетана Јована Бранковића да је један од најмаркантнијих представника оновременог српског официрско-племићког сталежа.
из књиге Милана Степановића
Нема коментара:
Постави коментар
Слободно прокоментаришите вест...