понедељак, 02. мај 2011.

"Српски оче, што си Србију запојио својим речима..."

ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ
(1732-1805)
,
бачки владика, ватрени родољуб жустрог карактера, истрајно је био посвећен идеји општег устанка против Турака. Рођен је 1732. г. у Карловцима, где се школовао за свештеничко звање. Служио је као ђакон у Горњој цркви у Карловцима, а када је обудовио, примљен је у манастир Бездин, где је пострижен за монаха и произведен у монашки чин протођакона. Између 1776. и 1783. Јован Јовановић био је архимандрит фрушкогорског манастира Хопово, а Синод га је 2. новембра 1783. изабрао за горњокарловачког епископа. Године 1786. именован је за владику бачког, а у октобру исте године свечано је уведен у дужност у Новом Саду. За време свог владичанства био је највећи поборник уједињења свих српских крајева и отпора Турцима у време тзв. „Кочине крајине“, а чим је избио Карађорђев устанак 1804. г. владика је устаницима почео да шаље оружје (мале топове) и новац. Писао је о положају Срба руском цару и митрополиту, звао је владику Петра I Петровића Његоша да заједнички покрену свеопшти устанак против Турака и био је у сталном дослуху и преписци са Карађорђем и војводама (Карађорђе му, у писму из 1804. године, пише: Српски оче, што си Србију запојио својим речима, па и данас још онај дух у нашим срцима стоји...).

У пролеће 1805. године владика Јован Јовановић обилазио је, по наредби цара Франца I, своју епархију. При крају канонске визатиције, на Лазареву суботу, стигао је у Сомбор, где је дочекан веома свечано. На улазу у град владику су дочекали градски оци и свештенство обе конфесије. Пуцали су црквени топови, а беседу добродошлице изговорио је Аврам Мразовић, управитељ сомборске „Норме“. Сутрадан, на Цвети, владика је у Светођурђевској цркви служио литургију. Већ следећег дана се разболео и након десетодневног боловања умро је 12. априла 1805. године, у среду Светле седмице (већ болестан благосиљао је са терасе здања Црквене општине окупљен народ). Сахрањен у Светођурђевској цркви 17. априла 1805, а при сахрани су чинодејствовала три архимандрита (из Раковца, Гргетега и Ковиља) три протопрезвитера (сегедински, жабаљски и сомборски), 54 свештеника, осам ђакона и неколико монаха. Посмртно слово владики изрекао је млади сомборски свештеник Василиј Ковачић. Владичин гроб се налази испод средишњег црквеног полијелеја. Сагледавањем целокупности родољубивог подухвата владике Јована Јовановића, увиђамо да је оправдан епитет првог весника српске слободе који му је, својевремено, дао Димитрије Руварац, написавши за владику да је већи био Србин и од Стратимировића.

из књиге Милана Степановића

Нема коментара:

Постави коментар

Слободно прокоментаришите вест...