ПОЗНАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНОГ КАТИХИЗИСА

У суботу 28. маја, на  празник Светог Пахомија, у Сомбору је одржано друго такмичење у познавању православног катихизиса. Такмичење је организовала Дечија појачка група при храму светог  Георгија  у сарадњи са Основном школом „Никола Вукићевић“ а под називом „250 година храм Светог великомученика Георгија у Сомбору и Свете Тајне“. Решавајући тест знања из православног катихизиса, такмичило се око 40 основношколаца из Сомбора у три категорије: млађи, средњи и старији узраст.

Ђаци који су освојили неко од прва три места добили су дипломе, монографију о Светођурђевском храму у Сомбору, ЦД „Појте, Богу нашему, појте“ и икону.

У категорији млађег основношколског узраста прво место је освојила Андреја Шнајдеров, ученица другог разреда.

У категорији средњег основношколског узраста прво место је освојила Анастасија Недељков, ученица четвртог разреда.

У категорији старијег основношколског узраста прво место је освојио Милош Михаиловић, ученик шестог разреда.

Ученике су бодрили њихови вероучитељи, који су их и припремали за ово такмичење: Марина Чернуш, Зорица Панић, Ана Мирковић и Влада Ђурковић.

Преузмите појединачне фотогалерије...

Погледајте галерију светлописа:

СВЕТИ НОВОМУЧЕНИК ВУКАШИН

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.

ВУКАШИН МАНДРАПА

(рођен 189? у Клепцима, убијен 1942.у Јасеновцу)

Овај Православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине). Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, ВУКАШИН. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.

Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.

Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.

Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић". Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос.

Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао:„Ради ти, дијете, свој посао!" Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у Ман. Св. Арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић (студент Академије СПЦ за конзервацију и обнову). На Св. Апостола и Јеванђелиста Јована Св. Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио СВЕТОГ ВУКАШИНА заједно са бројним другим новим Свештено-мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео.

У Манастиру Тврдошу насликана је икона Св. Вукашина и спеван му је Тропар.

Тропар Cветом Новомученику Вукашину Јасеновачком, глас 8

Вукашине Херцеговче,

Нови Српски Страстотерпче,

Христа ради Ти пострада

у логору Јасеновац.

Када Те мучитељ ножем клаше,

Ти њему кротко говораше

„Само ти дијете ради свој пocao",

јер нама је Христос живот вјечни дао.

Њега моли, Мучениче, као Спаса свију,

да спасе и род наш Православни.

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ТЕОДОР ВРШАЧКИ

Свети свештеномученик Теодор, Eпископ вршачки. Епископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника у Банату. Устаници су на заставама имали лик светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере. Исте године донете су мошти светог Саве из манастира Милешеве и спаљене на Врачару.

 

ИЗВЕШТАЈ СА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве завршио је 26. маја редовно заседање. Преостала је само једна седница која ће бити одржана у петак ујутро 27. маја на којој ће бити усвојен записник. То је представницима медија у Патријаршији саопштио Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј.

Сабор је одлучивао о предстојећој прослави 1700. годишњице Миланског едикта која ће 2013. године  бити обележена у Нишу.

Поред тога, како је саопштио Епископ Иринеј, донесене су и важне кадровске одлуке. На чело Епархије нишке долази Његово Преосвештенство викарни Епископ диоклијски Јован (Пурић), на трон новоформиране Епархије крушевачке сешће нови Епископ, досадашњи јерођакон Давид (Перовић), доцент Богословског факултета.

Две новоосноване Епархије у свету добиле су администраторе. Администратор Епархије за Јужну и Средњу Америку, са сједиштем у Буеонос Ајресу, биће Његово Високопреосвештенство Епископ Црногорско – приморски Амфилохије, док ће Епархијом за Аустрију и Швајцарску, са седиштем у Бечу, администрирати Епископ бачки Иринеј.

Делиће се на три дела и Архиепископија београдско–карловачка, а у том послу Патријарху Иринеју помагаће, поред Епископа Атанасија (Раките) још два нова викарна Епископа. Протосинђел Јован (Ћулибрк), носиће титулу Епископа липљанског и Патријарха ће заступати у Манастиру Пећка Патријаршија, док ће други викарни владика бити Андреј (Ћилерџић), досадашњи сабрат Манастира Ковиља, који ће носити титулу Епископа ремизијанијског. Митрополиту дабробосанском Николају,  у вођењу митрополије помагаће Епископ захумско – херцеговачки Григорије.

Изабран је и нови Синод Српске Православне Цркве, кога, на предлог Патријарха Иринеја, чине Епископ сремски Василије, Епископ шумадијски Јован и Епископ будимљанско – никшићки Јоаникије. Из старог састава Синода реизабран је Епископ Бачки Иринеј. 

Извор: Светигора

Послушајте аудио запис извештаја...

Васкрсењем својим Он их осуђује на бесмртност

"Васкрсењем својим Он их осуђује на бесмртност" - Свети Јустин Ћелијски

Богочовечанско тело Господа Христа коме је сам Он бесмртна Глава јесте пуноћа која све испуњава у свему. Сви чланови Цркве Божије сачињавају једну тајанствену недељиву органску целину. Зато Црква никада не умире, нити је подложна смрти и веза која постоји између земаљских и преминулих чланова њених увек је жива и непрекидна.

Веза коју је још за живота овоземаљског, молитвеношћу и ревношћу својом, васпоставио са Небом Авва Јустин Ћелијски, нашла је и званичну потврду на априлско-мајском заседању 2010. године на Светом Архијерејском Сабору СПЦ. Свети Архијерејски Сабор унео је у Диптихе Светих Православне Цркве име Светог Јустина Ћелијског, који се још за живота посветио и својим благодатно-врлинским живљењем на земљи постигао еванђелско савршенство душе.

Данас слушамо његову најпознатију беседу изговорену 1966. године:

СВЕТИ КИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

У једној од црквених песама о похвали свете браће Ћирила и Методија која је отпевана на овом вечерњем молитвеном скупу, црквени песник испољава читаво одушевљење побожности са неколико речи: „Са каквим похвалним венцима да овенчамо богомудре учитеље, који светлошћу Јеванђеља просветише словенске народе, који су се налазили у тами незнања и сенци смртној."

Црквени песник изражава одушевљење целе Цркве које ствара сјајни лик тих предивних Божјих људи и просветитеља словенских и не зна каквим би песмама достојније и заслужније похвалио успомену, подвиг и дело њихово. И стварно, човек је слаб да испева достојно славословље њиховом подвигу у вери и светости, служећи Богу и људима преданом и пожртвовaном љубављу по примеру великог Пастира наших душа Исуса Христа и свих Његових изабраних ученика. Човек је слаб да речима изрази њихово велико дело које они започеше, а оно се многоструко оплоди и оплођава, јер они са савршеном преданошћу унесоше у њега свој дух, који помоћу Духа Божјег постаде животворна сила у браздама народне душе, да би се и овде испуниле речи Исусове: „Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди" (Јов. 12, 24).

Ко је послао Свете Кирила и Методија у централну Европу?

Одговор на ово питање ће нам умногоме помоћи да боље схватимо: 1. однос свете браће Кирила и Методија и патријарха Фотија; 2. однос свете браће и Рима и 3. циљ њихове мисије. Следујући најважнијим изворима којима располажемо - житијима Св. Кирила и Методија на црквенословенском језику - њихова мисија је текла на следећи начин: моравски кнез Растислав је византијском цару Михаилу III послао своје изасланике са следећом молбом: „Господару, пошаљи нам неког епископа и учитеља; јер ти ваистину увек шириш добри закон по свим земљама".

Цар је затим сазвао Сабор, позвао два брата и поверио им овај задатак, што значи да сам цар беше покретач њихове мисије. Међутим, не би било исправно да се на основу претходно реченог закључи да је, у складу са византијским схватањем, циљ њиховог задатка био чисто политички. На првом месту, цар је одреаговао јер је Растислав њему упутио свој захтев. Поред тога, ово питање се тицало и његове регије, будући да је његова дужност била да, као „апостол међу царевима", шаље мисионаре у друге крајеве ради ширења хришћанске вере. Штавише, оваква мисија је захтевала договоре на државном нивоу и знатне финансијске издатке..."

Из текста можемо извести следеће закључке:

1. патријарх Фотије и цар су заједно послали двојицу браће у Европу, при чему их је свети Фотије опремио свим потребним богословским и верским материјалом, а цар Михаило III им је гарантовао политичку и материјалну заштиту;

2. мисија Свете Браће је имала и верске и културне циљеве.

Панајотис Христу, Превод са енглеског језика Сестринство Тројеручице, Шибеник

Прочитајте цео текст...
.

ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ НИКОЛАЈА МИРЛИКИЈСКОГ

9. мај по јулијанском / 22. мај по грегоријанском

Овај славни светитељ, милостив, мудар и неустрашив свештеник, провео је свој век као анђео Божји. За живота су га већ сматрали светитељем и призивали у помоћ коју је он несебично пружао.

Замонашио се у манастиру “Нови Сион”. Касније је изабран за архиепископа града Мира у Ликији. У том граду налазиле су се његове мошти од 343. године када се упокојио, па све до 1087. године.

Те године је, у време цара Алексија Комнена и Патријарха Граматика, тело светог Николаја пренето из Мира ликијског у град Бари у Италији. То је било време најезде муслимана на Ликију. Светитељ се у сну јавио неком часном свештенику и наредио да му се мошти пренесу у Бари, који је у то време био православни и под православним патријархом.

При преносу светитељевих моштију десила су се многа чудеса, а овог дана се спомиње како је свети Никола повратио вид слепом српском краљу Стефану Дечанском.

ХРАМОВНА СЛАВА У БОГОЈЕВУ

Храмовна слава у Богојеву свечано је прослављена служењем вечерњег богослужења које је служио архијерејски намесник сомборски презвитер Саво Николић, уз саслужење протонамесника Предрага Толимира, пароха брестовачког и надлежног пароха протонамесника Александра Лазића. 

Славски колач и кољиво припремио је овогодишњи кум Војо Познановић, а за следећу годину кумство је преузео његов син Горан Познановић.

Прегледајте све фотографије са славе...

ПРАЗНИЧНО СЛАВЉЕ У СТАНИШИЋУ И РИЂИЦИ

Прослава Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Станишићу и Риђици. Свету Литургију је служио презвитер Миленко Јеловац, уз саслужење презвитера Славољуба Лугоњића. После свете Литургије и трократног опхода око цркве, благословено је кољиво и пререзан колач које припремила породица Ђурић. 

У  Риђици је служено вечерње и пререзан славски колач, принос породице Шапоња.

Погледајте све фотографије са славе...

ХРАМОВНА СЛАВА У СИВЦУ

СИВАЦ - Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског, храмовна слава у Сивцу свечано је почела служењем празничног бденија.

На сам дан празника, литургијским сабрањем мноштва верних у Светониколајевском храму у Сивцу началствовао је презвитер Саво Николић, архијерејски намесник сомборски уз саслужење протојереја ставрофора Радослава Живанова, пензионисаног свештеника бачкопаланачког, и протонамесника Жарка Благојевића, пароха сивачког. После Свете Литургије и трократног опхода око цркве приређена је трпеза љубави.

После вечерњег богослужења у којем су учествовали презвитери протојереј-ставрофор Радослав Живанов, Милош Јевросимов из Кљајићева, Радоје Марковић из Горњег Ковиља, Радивој Веселиновић из Куле, Бранислав Шијачић, Брана Влајковић и ђакон Младен Глушац из Сомбора, пререзан је славски колач и освећено жито.

Овогодишњи кумови Милош и Сандра Голубовић предали су залог славског колача новој куми Бијелој Вуксановић из Сивца. Породица Голубовић је храму даривала комплетну свештеничку одежду и приредила славску вечеру за званице.

 

Преузмите појединачне фотографије...

Погледајте пројекцију комплетног албума:

О ХРАМУ:
Свети храм је посвећен Преносу моштију светог оца Николаја. Саграђен је 1872. године. Предузимач радова је био Карло Гверер из Сомбора. Након његове смрти, његов рад наставља Јован Шмаус из Апатина. Иконостас је из 1820. године и пренет је из четврте по реду сивачке цркве, а радио га је Павел Ђурковић родом из Баје. Генерално је обновљен 1971. године, када је урађена фасада и окречен споља. Осветио га је Епископ Герман Анђелић 7. октобра 1873. године. Парохија обухвата целу насељену површину Сивца.

Погледајте видео снимак са прошлогодишње славе:

СЛАВА МАНАСТИРСКОГ ПАРАКЛИСА

 

Литургијским сабрањем којим је началствовао презвитер Брана Влајковић, уз саслужење презвитера Бранислава Шијачића и ђакона Младена Глушца, свечано и достојанствено је прослављена слава Светониколајевског параклиса у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сомбору.

По завршетку Свете Литургије, освештано је славско жито и пререзан колач, принос овогодишњег кума господина Радета Ћујића.

416 ГОДИНА ОД СПАЉИВАЊА МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ

Српски народ кроз сва времена свога битисања, од Светог Саве до данас, неговао је и чувао је неугасиви пламен благодарности и признања, љубави и пијетета, према свом великом препородитељу и просветитељу Светом Сави. Овај живи духовни пламен у српском кандилу није био угашен ни у она црна и зла времена кад студен камен у пећини хладној беше олтар српским молитвама, како је дивно рекао родољубиви српски песник. Тај животворни пламен није се угасио, него се још више и снажније распламтео, када је страх и злочиначка страст, пре 345 година, на овоме месту спалила часне мошти великог српског светитеља Светог Саве. Светлост тог благотоврног и животворног огњеног пламена неће се угасити никад у срцу и души српског народа и православног светосавља. И народ ће дуг благодарности Светом Сави преносити и њиме загревати кроз сва покољења наше будућности.

Из беседе Патријарха српског Гаврила на данашњи дан 1939. године приликом освећења камена-темељца Храма Светог Саве на Врачару.

Патријарх српски Иринеј служио је Свету Литургију, поводом обележавања 416 година од спаљивања моштију првог српског Архиепископа Светог Саве, на Врачару.

Свети Сава, Растко Немањић, умро је 14. јануара по грегоријанском календару, 1236. године, у Трнову, у Бугарској, када се враћао са ходочашћа у Јерусалиму. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак Свети Краљ Владислав.

У средњовековној Србији, мошти Светог Саве имале су велики значај, нарочито у време турског ропства. Народ се окупљао над моштима свога светитеља да тражи утеху и лек.

Бојећи се да се са тога места не дигне побуна против Турака, Синан-паша Београдски наредио је да се мошти првог Архиепископа аутокефалне српске Цркве пренесу у Београд и на Врачару спале 27. априла (10. маја) 1594. године.

Основни разлог за спаљивање моштију светитеља јесте, како наводе историчари, устанак Срба у Банату 1594. године, под вођством Митрополита вршачког Светог мученика Теодора. Забележено је да су устаници носили заставу са ликом Светог Саве, па је појава његовог лика на ратним заставама условила одлуку турског паше.

Међутим, спаљивањем моштију светитељевих, паша не само да није угасио свест о Светом Сави у народу, него ју је још више укоренио.

Тело светитеља је спаљено, али је из тог пламена изникла нова снага која је и данас присутна у српском народу и његовом приступу православној вери.

Српска Православна Црква обележава празник Спаљивања моштију светог Саве 27. априла по црквеном, а 10. маја по грегоријанском календару.

***

Име Светог Саве носе многи топоними на свим просторима где живе Срби, а нарочито у Србији и Црној Гори. Познато је да успомену на првог српског архиепископа у Црној Гори, чувају ови топоними: Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало. Сасвим је извјесно да овим није исцрпљен списак топонима који носе име нашег првог просветитеља.

Свети Сава је установљен за школску славу одлуком Совјета Књажества Србског 2. јануара 1840. године, а на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја из Крагујевца. У одлуци Попечитељског просвјештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада 14/27. јануара има у свим школама најсвечаније прослављати. Празник се прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком власти. После полувековне забране у комунистичком режиму, поново се наставило са прослављањем Светог Саве као школског патрона.

Многе врсте занатлија из Србије су га сматрале својим патроном и узимале његов дан за еснафску славу. Светог Саву су за еснафску славу узеле занатлије ужари, мутавџије, опанчари, обућари и други.

ХРАМ У ЧАСТ СРПСКОГ ПРОСВЕТИТЕЉА

Дана 27. априла 1884. године, по старом календару, одлучено је да се 1895. године обележи тристогодишњица од спаљивања моштију Светог Саве. То је био повод да се донесе одлука о подизању величансвеног храма "који треба да буде споменик свеопштег признања српског народа светом Сави, као свом просветитељу и заштитнику". Те, 1895. године, основано је и Друштво за подизање храма Светог Саве, чији је оснивач био председник владе Аћим Чумић, први председник, митрополит српски Михаило, а чиниле су га најугледније личности из политичког, културног и привредног живота тадашње Србије.

Народна скупштина, одржана у Нишу 25. јануара 1900. године, на захтев главног одбора Друштва за подизање храма Светог Саве прогласила је законом будући храм Светог Саве за општенародну грађевину.

Први конкурс пројекта изградње храма у српско-византијском стилу објављен је у Српским новинама 1904. године, на стогодишњицу Првог српског устанка.

Рад Друштва за подизање храма Светог Саве обновљен је почетком 1919. године и почео је са преживелим члановима. Због југословенског уједињења, промењена су, 1920. године, правила Друштва и изабран нови главни одбор.

Председник Одбора, патријарх Димитрије, расписао је, 1927. године, југословенски конкурс за пројекат изградње Храма, на који су приспела 22 рада тадашњих најбољих архитеката. После дугих дискусија, на инсистирање патријарха Варнаве, 1931. године усвојен је пројекат архитекте Богдана Несторовића, допуњен детаљима из пројекта архитекте Александра Дерока. На основу указа Краља Александра и Карађорђевића, закључен је 1932. године уговор са пројектантима, на основу којег је урађен основни план, оверен у Министарству грађевина 1935. године.

Прва фаза радова на Храму започела је током 1936/37.године, а освећење темеља и полагање повеље о изградњи спомен-храма светог Саве извршено је 10. маја 1939. године. Чин освећења и полагања повеље обавио је патријарх српски Гаврило.

Бомбардовањем Београда 1941. године и окупацијом Југославије, радови на изградњи Храма су прекинути, а зидови Храма претворени у депо возног парка. После завршетка рата, нове власти Југославије, руковођене идеолошком заслепљеношћу и искључивошћу, нису дозвољавале наставак изградње Храма.

Друштво за подизање храма светог Саве је 1948. године укинуто, а његове надлежности преузела је Црква путем Патријаршијског одбора.

Од тада, па све до 1985. године, траје упорна борба и залагање Српске Православне Цркве да се код нове власти издејствује дозвола за наставак изградње храма Светог Саве.

Са великим ентузијазмом, српски народ у отаџбини и дијаспори - као да је само чекао на тај тренутак - одазвао се позиву да својим прилозима помогне обнову Велике Задужбине. У недељу, 12. маја 1985. године, одржана је Света Литургија и полагање повеље у зидове Храма, чиме је изградња настављена.

Радови на изградњи Храма су напредовали све до 1991. године, када су наступили познати догађаји на подручју Југославије, који су довели до нових страдања и несрећа на овом тлу. Радови на Храму су следећих десетак година прекинути.

Формирањем Конзорцијума за финансирање изградње храма Светог Саве 3. септембра 2001. године, на иницијативу председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића, уз благослов Његове светости Патријарха српског Павла и под покровитељством Његовог краљевског височанства престолонаследника Александра II Карађорђевића, фактички је обновљено Друштво за подизање храма светог Саве, које је престало са радом 1941. године.

Наши најугледнији привредници, директори најпознатијих предузећа и банака у Србији, ставили су свој потпис на Уговор о оснивању Конзорцијума.

За обављање стручних и административних послова Конзорцијума задужен је Фонд за развој Републике Србије.

Конзорцијум је 2002. године преименован у првобитни назив који је носио - Друштво за подизање храма Светог Саве на Врачару.

МОШТИ СВЕТОГ САВЕ

Тело Светог Саве било је сахрањено у манастиру Милешева. Тражећи утехе и лека у време турске тираније, над моштима свога светитеља скупљао се српски народ са разних страна. Плашећи се да се на том месту не зачне буна против Турака, Синан-паша Београдски нареди да се мошти Светог Саве пренесу у Београд и ту спале. На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет-бег Оћуз. Војска упаде у Милешеву на Велики Петак, похара манастир, узе кивот са светим моштима и однесе га Синан-паши. Следећег дана, на Велику Суботу, мошти Светог Саве Српског спаљене су на Врачару. Било је то 1594. године. Овај језовити догађај је пропраћен плачем и лелеком широм српске земље.

Многима није познато, да је приликом спаљивања моштију Светог Саве сачувана његова лева рука, која се и данас чува у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. У истом манастируналази се и штап и омофор Св. Саве, део моштију Светих Козме и Дамјана, Свете Текле, и светих 40 мученика. Иначе део моштију Св. Саве сачуван је и у Трнову у Бугарској у време када је пренет у Србију.

Бугарски научници који су посетили манастир Свете Тројице, кажу да је то заиста Савина рука зато што делић моштију који је код њих савршено одговара осталом делу шаке. Мали прст који недеостаје, чува се у цркви у граду Самокову.

Кажу, Турци су при одласку из Милешеве у Београд мошти ставили у врећу а ковчег бацили. Ни данас се не зна од којег је дрвета саграђен. Нађе га један сељак и у њему је похрањивао јабуке. Причају, био је муслиман. Један имућнији Србин, купујући од њега јабуке усред пролећа, приупита га како успева тако дуго очувати их здравима. Повери му се: „У подруму од своје куће имам ковчег једног српског светитеља. Од када у њему јабуке спремам увек су свеже, здраве и никад не мрзну...” Одреши Србин позамашну кесу и откупи ковчег. Донесе га и остави, на чување, братству манастира Света Tројица. Од тог тренутка ћивот Светог Саве, до данашњег дана, је неизмерна светиња, не само за Србе већ и муслимане.

Прочитајте више о манастиру Свете Тројице у Пљевљима...

ПРОСЛАВА МАРКОВДАНА У СОМБОРУ

Празник Светог Апостола Марка - Марковдан, у нашем народу познат и као ратарска слава, свечано је прослављен у сомборском Саборном храму Светог великомученика Георгија. У наставку Свете Литургије кренула је народна Литија око храма, током које је освештана млада пшеница.

Вероучитељи Радош и Ана Мирковић, овогодишњи марковдански кумови, предали су залог славског колача новој куми Снежани Миланковић, овогодишњој куми храмовне славе.

Погледајте видео запис са прославе Марковдана...

Погледајте наш албум са свим фотографијама:

Преузмите поједине фотографије:

Све­ти апо­стол и је­ва­ђе­лист Мар­ко – Мар­ков­дан
Пореклом беше Јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом, син, не по телу, него по Духу. Свети Марко беше уврштен у седамдесет светих апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра и био је управо од њега постављен за епископа. На молбу верних написао је Јеванђеље, јер ти верни хришћани у Риму молили су га да им напише оно што им је са светим Петром усмено говорио о Господу нашем, Исусу Христу. Проповедао је Христову веру, у Аквилеју и Египту, где је он био први проповедник Јеванђеља и први епископ, јер све до тада, Египат је био незнабожачки. Но, свети апостол Марко то измени и просвети народ светлошћу свете вере и многе преведе у хришћанство. Сагради многе цркве и постави свештенике и епископе.

Чинио је он многа чудеса: болесне је исцељивао, губаве чистио, нечисте и зле духове је изгонио из људи. Многи тада повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. Одатле он настави пут у Александрију, да и тамо шири реч Јеванђеља. И ту својим делом и чудом показа Божију силу, тиме што зацели рану обућару, који шилом прободе своју леву руку. Тим чудом он преведе многе у хришћанство, али сазнавши за то, старешине града сковаше план да га убију и у тој намери успеше и то баш на Ускрс, када свети Марко служише Литургију у александријској цркви. Најпре га бацише у тамницу, а сутрадан га погубише, приликом чега Сунце сакри своје зраке, небо се отвори и би велики земљотрес. Овај свети апостол и јеванђелист и мученик Христов, сконча у Египту, у граду Александрији, 25. априла и беше стар 68 година и би увенчан венцем вечне славе.

Тропар (глас 3):
У верховнаго Петра научивсја, апостол Христов бил јеси, и јако солнце странам возсијал јеси, Александријом удобреније бив блажене; тобоју Египет от прелести свободисја, евангелским твојим ученијем просвјешч всја јако свјет; столп церковниј; сего ради твоју памјат чтушче свјетло празднујем, Марко богогласе: моли тобоју благовјестимаго Бога, да согрешениј остављеније подаст душам нашим.

У иконографији овај Свети Апостол често се представља са гушчијим пером у рици, како пише Јеванђеље. Не ретко, крај њега је лав, са или без крила.

Као свог заштитника славе га ратари, писари, зидари, грађевинари и стаклари.

ИЗ "ЖИТИЈА СВЕТИХ" ПРЕПОДОБНОГ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ

Достоверни црквени историчари, Јевсевије Кесаријски и Никифор Ксантопул, бележе како знаменити јеврејски философ Филон, који се добро упознао са светим Петром у Риму, пишући многе похвале о александријским и уопште египатским Хришћанима, које је свети апостол Марко упутио, каже и ово:

Ови хришћани остављају привремена богатства и сва своја имања, и не желе да ишта своје имају на земљи. И на ком год се месту они налазе, свуда имају за молитву своје посебне и освећене храмове. У тим храмовима они побожно и чисто врше своје тајне, не бавећи се у њима никаквим световним пословима. Они тамо само читају Свете Књиге, и по свом обичају славе Бога појањем.

Неки од њих напуштају градове и, одбацивши све световне бриге, живе у пољима, у градовима, у пустињама, чувајући себе од заједничког борављења с људима, јер знају да је дружење с људима друкчијег живота сметња за врлину.

У њих је уздржање и умртвљење тела темељ, на коме зидају остала добра дела. Ниједан од њих не једе пре сутона, нити пије; а неки тек четвртога дана узимају храну. Најискуснији пак међу њима у тумачењу и разумевању Светог Писма, не могући да се засите том духовном храном богоразмишљања у Божанском Писму, по читавих шест дана се и не сете за телесну храну. Нико од њих не пије уопште вина, нити једе меса, нити ишта од живих створова. За њих је наслада хлеб са сољу и водом. Има и хришћанских жена које су навикле на такав живот.

Много је њих већ остарелих у девству. Чувајући добровољно и побожно чистоту тела, и учећи се оној мудрости, освећују се не само срцем него и телом, и сматрају да је непристојно да сладострашћу служи сасуд, уготовљен за примање мудрости, и да служи телесном рађању оно лице, које жели нетрулежно и бесмртно семе Божје речи, од кога се рађа плод који никада не умире.

Тумачење Светог Писма они добијају од својих најстаријих. У Светом Писму они траже духовни смисао и сакривене тајне, јер сматрају да је само Свето Писмо као видљиво тело, а његов тајни смисао као невидљива душа. Они рано устају на славословље Божје и молитву, на појање и слушање Божје речи, посебно мушкарци, а посебно жене. Неки од њих проводе по седам недеља у непрекидном пошћењу. Код њих је седми дан у великом поштовању. Припремајући се за овај дан и остале своје празнике, они спавају на земљи. Божју службу врше свештеници и ђакони; а над свима њима је старешина епископ (Цркв. Историја II, 17).

Тако пише Филон Јеврејин о ученицима Светог Апостола Марка и о светим обичајима Цркве Божје, првенствујуће у Духу Светом и у предањима апостолским.

ДЕЧИЈИ ЂУРЂЕВДАНСКИ КОНЦЕРТ

У навечерје Марковдана у свечаној сали Српске читаонице "Лаза Костић", Дечија црквена појачка група под руководством вероучитеља Владе Ђурковића, приредила је кратак културно-уметнички програм под називом "ИМА НАС 250". У програму су узели учешће и гости: Драмска секција ОШ "Доситеј Обрадовић" под руковдством учитељице Мирјане Лазинице и Дечија певачка група "Дивље јагодице" из Станишића.

Уз скромно послужење дружење је настављено у просторијама Црквене општине сомборске.

Погледајте кратак филм у продукцији Радио "Благовесника" који смо припремили као поклон свим учесницима...

Преузмите и послушајте комплетан звучни запис са концерта... (ускоро линк)