СЛАВА МАНАСТИРСКОГ ПАРАКЛИСА

 

Литургијским сабрањем којим је началствовао презвитер Брана Влајковић, уз саслужење презвитера Бранислава Шијачића и ђакона Младена Глушца, свечано и достојанствено је прослављена слава Светониколајевског параклиса у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сомбору.

По завршетку Свете Литургије, освештано је славско жито и пререзан колач, принос овогодишњег кума господина Радета Ћујића.

416 ГОДИНА ОД СПАЉИВАЊА МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ

Српски народ кроз сва времена свога битисања, од Светог Саве до данас, неговао је и чувао је неугасиви пламен благодарности и признања, љубави и пијетета, према свом великом препородитељу и просветитељу Светом Сави. Овај живи духовни пламен у српском кандилу није био угашен ни у она црна и зла времена кад студен камен у пећини хладној беше олтар српским молитвама, како је дивно рекао родољубиви српски песник. Тај животворни пламен није се угасио, него се још више и снажније распламтео, када је страх и злочиначка страст, пре 345 година, на овоме месту спалила часне мошти великог српског светитеља Светог Саве. Светлост тог благотоврног и животворног огњеног пламена неће се угасити никад у срцу и души српског народа и православног светосавља. И народ ће дуг благодарности Светом Сави преносити и њиме загревати кроз сва покољења наше будућности.

Из беседе Патријарха српског Гаврила на данашњи дан 1939. године приликом освећења камена-темељца Храма Светог Саве на Врачару.

Патријарх српски Иринеј служио је Свету Литургију, поводом обележавања 416 година од спаљивања моштију првог српског Архиепископа Светог Саве, на Врачару.

Свети Сава, Растко Немањић, умро је 14. јануара по грегоријанском календару, 1236. године, у Трнову, у Бугарској, када се враћао са ходочашћа у Јерусалиму. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак Свети Краљ Владислав.

У средњовековној Србији, мошти Светог Саве имале су велики значај, нарочито у време турског ропства. Народ се окупљао над моштима свога светитеља да тражи утеху и лек.

Бојећи се да се са тога места не дигне побуна против Турака, Синан-паша Београдски наредио је да се мошти првог Архиепископа аутокефалне српске Цркве пренесу у Београд и на Врачару спале 27. априла (10. маја) 1594. године.

Основни разлог за спаљивање моштију светитеља јесте, како наводе историчари, устанак Срба у Банату 1594. године, под вођством Митрополита вршачког Светог мученика Теодора. Забележено је да су устаници носили заставу са ликом Светог Саве, па је појава његовог лика на ратним заставама условила одлуку турског паше.

Међутим, спаљивањем моштију светитељевих, паша не само да није угасио свест о Светом Сави у народу, него ју је још више укоренио.

Тело светитеља је спаљено, али је из тог пламена изникла нова снага која је и данас присутна у српском народу и његовом приступу православној вери.

Српска Православна Црква обележава празник Спаљивања моштију светог Саве 27. априла по црквеном, а 10. маја по грегоријанском календару.

***

Име Светог Саве носе многи топоними на свим просторима где живе Срби, а нарочито у Србији и Црној Гори. Познато је да успомену на првог српског архиепископа у Црној Гори, чувају ови топоними: Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало. Сасвим је извјесно да овим није исцрпљен списак топонима који носе име нашег првог просветитеља.

Свети Сава је установљен за школску славу одлуком Совјета Књажества Србског 2. јануара 1840. године, а на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја из Крагујевца. У одлуци Попечитељског просвјештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада 14/27. јануара има у свим школама најсвечаније прослављати. Празник се прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком власти. После полувековне забране у комунистичком режиму, поново се наставило са прослављањем Светог Саве као школског патрона.

Многе врсте занатлија из Србије су га сматрале својим патроном и узимале његов дан за еснафску славу. Светог Саву су за еснафску славу узеле занатлије ужари, мутавџије, опанчари, обућари и други.

ХРАМ У ЧАСТ СРПСКОГ ПРОСВЕТИТЕЉА

Дана 27. априла 1884. године, по старом календару, одлучено је да се 1895. године обележи тристогодишњица од спаљивања моштију Светог Саве. То је био повод да се донесе одлука о подизању величансвеног храма "који треба да буде споменик свеопштег признања српског народа светом Сави, као свом просветитељу и заштитнику". Те, 1895. године, основано је и Друштво за подизање храма Светог Саве, чији је оснивач био председник владе Аћим Чумић, први председник, митрополит српски Михаило, а чиниле су га најугледније личности из политичког, културног и привредног живота тадашње Србије.

Народна скупштина, одржана у Нишу 25. јануара 1900. године, на захтев главног одбора Друштва за подизање храма Светог Саве прогласила је законом будући храм Светог Саве за општенародну грађевину.

Први конкурс пројекта изградње храма у српско-византијском стилу објављен је у Српским новинама 1904. године, на стогодишњицу Првог српског устанка.

Рад Друштва за подизање храма Светог Саве обновљен је почетком 1919. године и почео је са преживелим члановима. Због југословенског уједињења, промењена су, 1920. године, правила Друштва и изабран нови главни одбор.

Председник Одбора, патријарх Димитрије, расписао је, 1927. године, југословенски конкурс за пројекат изградње Храма, на који су приспела 22 рада тадашњих најбољих архитеката. После дугих дискусија, на инсистирање патријарха Варнаве, 1931. године усвојен је пројекат архитекте Богдана Несторовића, допуњен детаљима из пројекта архитекте Александра Дерока. На основу указа Краља Александра и Карађорђевића, закључен је 1932. године уговор са пројектантима, на основу којег је урађен основни план, оверен у Министарству грађевина 1935. године.

Прва фаза радова на Храму започела је током 1936/37.године, а освећење темеља и полагање повеље о изградњи спомен-храма светог Саве извршено је 10. маја 1939. године. Чин освећења и полагања повеље обавио је патријарх српски Гаврило.

Бомбардовањем Београда 1941. године и окупацијом Југославије, радови на изградњи Храма су прекинути, а зидови Храма претворени у депо возног парка. После завршетка рата, нове власти Југославије, руковођене идеолошком заслепљеношћу и искључивошћу, нису дозвољавале наставак изградње Храма.

Друштво за подизање храма светог Саве је 1948. године укинуто, а његове надлежности преузела је Црква путем Патријаршијског одбора.

Од тада, па све до 1985. године, траје упорна борба и залагање Српске Православне Цркве да се код нове власти издејствује дозвола за наставак изградње храма Светог Саве.

Са великим ентузијазмом, српски народ у отаџбини и дијаспори - као да је само чекао на тај тренутак - одазвао се позиву да својим прилозима помогне обнову Велике Задужбине. У недељу, 12. маја 1985. године, одржана је Света Литургија и полагање повеље у зидове Храма, чиме је изградња настављена.

Радови на изградњи Храма су напредовали све до 1991. године, када су наступили познати догађаји на подручју Југославије, који су довели до нових страдања и несрећа на овом тлу. Радови на Храму су следећих десетак година прекинути.

Формирањем Конзорцијума за финансирање изградње храма Светог Саве 3. септембра 2001. године, на иницијативу председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића, уз благослов Његове светости Патријарха српског Павла и под покровитељством Његовог краљевског височанства престолонаследника Александра II Карађорђевића, фактички је обновљено Друштво за подизање храма светог Саве, које је престало са радом 1941. године.

Наши најугледнији привредници, директори најпознатијих предузећа и банака у Србији, ставили су свој потпис на Уговор о оснивању Конзорцијума.

За обављање стручних и административних послова Конзорцијума задужен је Фонд за развој Републике Србије.

Конзорцијум је 2002. године преименован у првобитни назив који је носио - Друштво за подизање храма Светог Саве на Врачару.

МОШТИ СВЕТОГ САВЕ

Тело Светог Саве било је сахрањено у манастиру Милешева. Тражећи утехе и лека у време турске тираније, над моштима свога светитеља скупљао се српски народ са разних страна. Плашећи се да се на том месту не зачне буна против Турака, Синан-паша Београдски нареди да се мошти Светог Саве пренесу у Београд и ту спале. На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет-бег Оћуз. Војска упаде у Милешеву на Велики Петак, похара манастир, узе кивот са светим моштима и однесе га Синан-паши. Следећег дана, на Велику Суботу, мошти Светог Саве Српског спаљене су на Врачару. Било је то 1594. године. Овај језовити догађај је пропраћен плачем и лелеком широм српске земље.

Многима није познато, да је приликом спаљивања моштију Светог Саве сачувана његова лева рука, која се и данас чува у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. У истом манастируналази се и штап и омофор Св. Саве, део моштију Светих Козме и Дамјана, Свете Текле, и светих 40 мученика. Иначе део моштију Св. Саве сачуван је и у Трнову у Бугарској у време када је пренет у Србију.

Бугарски научници који су посетили манастир Свете Тројице, кажу да је то заиста Савина рука зато што делић моштију који је код њих савршено одговара осталом делу шаке. Мали прст који недеостаје, чува се у цркви у граду Самокову.

Кажу, Турци су при одласку из Милешеве у Београд мошти ставили у врећу а ковчег бацили. Ни данас се не зна од којег је дрвета саграђен. Нађе га један сељак и у њему је похрањивао јабуке. Причају, био је муслиман. Један имућнији Србин, купујући од њега јабуке усред пролећа, приупита га како успева тако дуго очувати их здравима. Повери му се: „У подруму од своје куће имам ковчег једног српског светитеља. Од када у њему јабуке спремам увек су свеже, здраве и никад не мрзну...” Одреши Србин позамашну кесу и откупи ковчег. Донесе га и остави, на чување, братству манастира Света Tројица. Од тог тренутка ћивот Светог Саве, до данашњег дана, је неизмерна светиња, не само за Србе већ и муслимане.

Прочитајте више о манастиру Свете Тројице у Пљевљима...

ПРОСЛАВА МАРКОВДАНА У СОМБОРУ

Празник Светог Апостола Марка - Марковдан, у нашем народу познат и као ратарска слава, свечано је прослављен у сомборском Саборном храму Светог великомученика Георгија. У наставку Свете Литургије кренула је народна Литија око храма, током које је освештана млада пшеница.

Вероучитељи Радош и Ана Мирковић, овогодишњи марковдански кумови, предали су залог славског колача новој куми Снежани Миланковић, овогодишњој куми храмовне славе.

Погледајте видео запис са прославе Марковдана...

Погледајте наш албум са свим фотографијама:

Преузмите поједине фотографије:

Све­ти апо­стол и је­ва­ђе­лист Мар­ко – Мар­ков­дан
Пореклом беше Јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом, син, не по телу, него по Духу. Свети Марко беше уврштен у седамдесет светих апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра и био је управо од њега постављен за епископа. На молбу верних написао је Јеванђеље, јер ти верни хришћани у Риму молили су га да им напише оно што им је са светим Петром усмено говорио о Господу нашем, Исусу Христу. Проповедао је Христову веру, у Аквилеју и Египту, где је он био први проповедник Јеванђеља и први епископ, јер све до тада, Египат је био незнабожачки. Но, свети апостол Марко то измени и просвети народ светлошћу свете вере и многе преведе у хришћанство. Сагради многе цркве и постави свештенике и епископе.

Чинио је он многа чудеса: болесне је исцељивао, губаве чистио, нечисте и зле духове је изгонио из људи. Многи тада повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. Одатле он настави пут у Александрију, да и тамо шири реч Јеванђеља. И ту својим делом и чудом показа Божију силу, тиме што зацели рану обућару, који шилом прободе своју леву руку. Тим чудом он преведе многе у хришћанство, али сазнавши за то, старешине града сковаше план да га убију и у тој намери успеше и то баш на Ускрс, када свети Марко служише Литургију у александријској цркви. Најпре га бацише у тамницу, а сутрадан га погубише, приликом чега Сунце сакри своје зраке, небо се отвори и би велики земљотрес. Овај свети апостол и јеванђелист и мученик Христов, сконча у Египту, у граду Александрији, 25. априла и беше стар 68 година и би увенчан венцем вечне славе.

Тропар (глас 3):
У верховнаго Петра научивсја, апостол Христов бил јеси, и јако солнце странам возсијал јеси, Александријом удобреније бив блажене; тобоју Египет от прелести свободисја, евангелским твојим ученијем просвјешч всја јако свјет; столп церковниј; сего ради твоју памјат чтушче свјетло празднујем, Марко богогласе: моли тобоју благовјестимаго Бога, да согрешениј остављеније подаст душам нашим.

У иконографији овај Свети Апостол често се представља са гушчијим пером у рици, како пише Јеванђеље. Не ретко, крај њега је лав, са или без крила.

Као свог заштитника славе га ратари, писари, зидари, грађевинари и стаклари.

ИЗ "ЖИТИЈА СВЕТИХ" ПРЕПОДОБНОГ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ

Достоверни црквени историчари, Јевсевије Кесаријски и Никифор Ксантопул, бележе како знаменити јеврејски философ Филон, који се добро упознао са светим Петром у Риму, пишући многе похвале о александријским и уопште египатским Хришћанима, које је свети апостол Марко упутио, каже и ово:

Ови хришћани остављају привремена богатства и сва своја имања, и не желе да ишта своје имају на земљи. И на ком год се месту они налазе, свуда имају за молитву своје посебне и освећене храмове. У тим храмовима они побожно и чисто врше своје тајне, не бавећи се у њима никаквим световним пословима. Они тамо само читају Свете Књиге, и по свом обичају славе Бога појањем.

Неки од њих напуштају градове и, одбацивши све световне бриге, живе у пољима, у градовима, у пустињама, чувајући себе од заједничког борављења с људима, јер знају да је дружење с људима друкчијег живота сметња за врлину.

У њих је уздржање и умртвљење тела темељ, на коме зидају остала добра дела. Ниједан од њих не једе пре сутона, нити пије; а неки тек четвртога дана узимају храну. Најискуснији пак међу њима у тумачењу и разумевању Светог Писма, не могући да се засите том духовном храном богоразмишљања у Божанском Писму, по читавих шест дана се и не сете за телесну храну. Нико од њих не пије уопште вина, нити једе меса, нити ишта од живих створова. За њих је наслада хлеб са сољу и водом. Има и хришћанских жена које су навикле на такав живот.

Много је њих већ остарелих у девству. Чувајући добровољно и побожно чистоту тела, и учећи се оној мудрости, освећују се не само срцем него и телом, и сматрају да је непристојно да сладострашћу служи сасуд, уготовљен за примање мудрости, и да служи телесном рађању оно лице, које жели нетрулежно и бесмртно семе Божје речи, од кога се рађа плод који никада не умире.

Тумачење Светог Писма они добијају од својих најстаријих. У Светом Писму они траже духовни смисао и сакривене тајне, јер сматрају да је само Свето Писмо као видљиво тело, а његов тајни смисао као невидљива душа. Они рано устају на славословље Божје и молитву, на појање и слушање Божје речи, посебно мушкарци, а посебно жене. Неки од њих проводе по седам недеља у непрекидном пошћењу. Код њих је седми дан у великом поштовању. Припремајући се за овај дан и остале своје празнике, они спавају на земљи. Божју службу врше свештеници и ђакони; а над свима њима је старешина епископ (Цркв. Историја II, 17).

Тако пише Филон Јеврејин о ученицима Светог Апостола Марка и о светим обичајима Цркве Божје, првенствујуће у Духу Светом и у предањима апостолским.

ДЕЧИЈИ ЂУРЂЕВДАНСКИ КОНЦЕРТ

У навечерје Марковдана у свечаној сали Српске читаонице "Лаза Костић", Дечија црквена појачка група под руководством вероучитеља Владе Ђурковића, приредила је кратак културно-уметнички програм под називом "ИМА НАС 250". У програму су узели учешће и гости: Драмска секција ОШ "Доситеј Обрадовић" под руковдством учитељице Мирјане Лазинице и Дечија певачка група "Дивље јагодице" из Станишића.

Уз скромно послужење дружење је настављено у просторијама Црквене општине сомборске.

Погледајте кратак филм у продукцији Радио "Благовесника" који смо припремили као поклон свим учесницима...

Преузмите и послушајте комплетан звучни запис са концерта... (ускоро линк)

ПРОСЛАВА ЂУРЂЕВДАНА И 250. СЛАВЕ САБОРНОГ ХРАМА У СОМБОРУ

На дан светога, славног и свехвалнога великомученика, победоносца и чудотворца Георгија, патрона града Сомбора, служена је Света Архијерејска Литургија у Великој Светођурђевској цркви.

Литургијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј уз саслужење Господе Епископâ: врањског Пахомија, диоклијског Јована, јегарског Порфирија, свештенства и ђаконства Епархије бачке.

Молитвама и појањем уз сомборски и бачкопаланачки хор, и многобројни народ je узео учешће у евхаристијском слављу.

Јеванђелску проповед одржао је Епископ диоклијски Господин Јован и пренео Сомборцима благослов Светог Василија Острошког и манастира Острога.

Преузмите звучни запис беседе викарног Епископа диоклијског Г. Јована...

По завршетку Свете Литургије и свечане Литије око храма освећена је у црквеној порти чесма – студенац, по пројекту архитекте Симе Јанчића, украшена мозаиком сомборског уметника Дамира Младеновића.

Црквена општина сомборска памтиће овај дан и по томе што јој је руком Његовог Преосвештенства Господина бачког Иринеја уручен орден Светог Саве другог реда.

Његово Преосвештенство Епископ Јован такође је обрадовао Црквену општину сомборску уручивши јој икону Светог Василија Острошког и престони крст.

Овом светом дану обрадовали су се и благочестиви господин Сава Стојков, сомборски сликар, коме је уручен орден Светога Саве трећега реда,

и благочестива госпођа Зорка Вучковић, адвокат из Сомбора, која је за свој труд и несебичну љубав пружену према Црквеној општини сомборској добила Архијерејску грамату.

"Светођурђевски дани" у Сомбору званично су завршени вечерњим богослужењем у којем су учествовали сви Епископи са свештенством и верним народом. За Сомбор заиста несвакидашњи догађај било је и натпевавање леве - "византијске", и десне - "хорске вишегласне" певнице. На послетку је у свечаној сали Црквене општине сомборске уприличена трпеза љубави за којом су Архијереје и званице својим предивним гласовима увесељавали чланови Дечије црквене појачке групе.



Погледајте још неколико светлописа са литургијског сабрања:

***
ПОГЛЕДАЈТЕ НАШУ ГАЛЕРИЈУ СА СВИМ ФОТОГРАФИЈАМА...

Преузмите поједине фотографије из галерије:

Погледајте још једну галерију фотографија аутора Мирослава Марковића...


Погледај пројекцију фотографија по нашем избору:

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ "СВЕТОЂУРЂЕВСКА ЦРКВА У СОМБОРУ"

По програму "Светођурђевских дана" вечерас је у Српској читаоници приређено представљање књиге "Светођурђевска црква у Сомбору" аутора Милана Степановића.

Председник Српске читаонице господин Петар Арамбашић поздравио је све присутне и најавио учеснике промоције. О књизи су говорили архијерејски намесник сомборски јереј Саво Николић, проф. др Ђорђе С. Костић са Балканолошког института САНУ, доц др Десанка Костић са Природно-математичког факултета из Новог Сада и аутор Милан Степановић.

Почасни члан Српске читаонице сомборски сликар господин Сава Стојков свечано је уручио архијерејском намеснику своју слику, уље на стаклу, Светог великомученика Георгија, која ће од вечерас красити ризницу Српске православне црквене општине сомборске.

Ова књига је објављена са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, а доброчинством Саве Стојкова део тиража од 750 примерака је бесплатно подељен свим посетиоцима. Штампање је помогао и Покрајински секретаријат за културу АП Војводине. Аутор је књигу посветио сенима великим сомборских отаца Николе Ђ. Вукићевића, архимандрита Стефана Илкића и проте Константина Т. Костића.

У својој беседи др Ђорђе Костић, иначе рецензент монографије, рекао је да је ово „књига о једној цркви и њеној историјској судбини, али и књига о једној вароши и њеним житељима, о судбини једног 'национа' и његовим грчевитим борбама за место под сунцем бескрајне равнице“, додавши да га структура књиге Милана Степановића подсећа „на Дунав и његове рукавце, аде и канале, јер као што је Дунав господар свега што се око њега догађа, тако је Светођурђевска црква у Сомбору средиште без којег се историја ове вароши не може написати и разумети“.

Милан Степановић je, у свом обраћању, рекао да је „ова повесница само сажетак једне дуге и богате историје која је, током претходна три столећа, била нераздвојиво везана са градом Сомбором и посебно са његовим српским живљем“ и додао да „сажимајући све податке вишегодишњих истраживања о прошлости цркве Св. великомученика Георгија у Сомбору, можемо да закључимо да овај храм, подигнут пре два и по столећа, по својој архитектонској и уметничкој лепоти и величини представља резултат снажне воље његових оснивача и њихових потомака, да потврде своју самобитност, своју веру и народност, али и привредну и политичку снагу којом су тада располагали.“

МИЛАН СТЕПАНОВИЋ (1961), књижар и издавач сомборски, написао је и приредио 11 књига и монографија из завичајне историје, као и неколико књига тематиком везаних за историју књижевности и уметности у Сомбору. Аутор је и преко 70 радова, прилога или чланака објављених у књигама, зборницима, часописима и листовима, десетак историјских изложби и поставки, као и неколико телевизијских сценарија из просветне или књижевне историје. Уредник је преко 60 монографија, књига, уџбеника и публикација.

Преслушајте аудио запис са промоције књиге... (линк)
----------------------------------------------------
ПОДСЕЋАМО:

У 18 часова Владика бачки Иринеј служиће у Светођурђевској цркви Празнично вечерње, чиме ће овогодишњи "Светођурђевски дани" и званично бити завршени.