ОТКРИВАЊЕ СПОМЕН-ПЛОЧА

Поводом 250 година од завршетка изградње Светођурђевске цркве у Сомбору, у порти Саборног храма откривене су и освештане спомен-плоче градском капетану грофу Јовану Бранковићу, Преосвећеном Епископу Јовану Јовановићу и мученику протојереју хаџи-Димитрију Бокшану.

Архијерејски намесник сомборски презвитер Саво Николић поздравио је све присутне грађане и изразио посебно задовољство што је у овој свечаности узела учешће и Душанка Аћимовић из Београда, унука покојног хаџи-Димитрија Бокшана у пратњи свог сина и унуке.

Господин Милан Степановић је нешто више рекао о овим знаменитим личностима из наше историје, а на крају Сомборцима се захвалила и госпођа Душанка Аћимовић.

Преузмите поједине фотографије...

Погледајте нашу галерију светлописа:

"Слава Тебје Христе Боже, мучеников радованије..."

ХАЏИ-ДИМИТРИЈЕ БОКШАН
(1878-1941),
протојереј сомборски и старешина овдашње цркве Св. Јована Претече, рођен је 1878. г. у Ђурђеву у Бачкој, а након завршене гимназије у Новом Саду (1897), завршио је и Карловачку богословију (1901). Године 1902. рукоположен је за ђакона, а одмах затим и за свештеника. Постављен је за протског капелана у Сомбору, где ће служити и наредне четири деценије. Убрзо је постављен за пароха сомборске Светопретечеве или Мале православне цркве. Почетком новембра 1918. г. налазио се међу покретачима Месног народног већа Срба и Буњеваца у Сомбору. Након уједињења 1918. године, Димитрије Бокшан је у више наврата био и градски већник, а у оквиру градске управе био је и члан Здравственог одбора. Као поклоник христовог гроба у Палестини написао је путописну књигу „Путовање по Средоземном мору, Грчкој, Сирији, Палестини и Египту“ (Сомбор, 1935). Међу Сомборцима је важио за угледног, пожртвованог и омиљеног свештеника.

Кад су у априлу 1941, након напада сила Осовине на Краљевину Југославију, Сомбор окупирале Хортијеве мађарске фашистичке трупе, безразложно је и без суђења убијено више десетина српских грађана свих узраста и оба пола. Проту Димитрија Бокшана окупаторске трупе ухапсиле су у вечерњим часовима 13. априла, у његовом стану, одакле је одведен у Градску кућу, где је мучен целу ноћ. Мађарски окупатори водили су га током ноћи по граду да им покаже „где су четници“ (што је била измишљотина окупатора јер никаквих четника, нити било каквог оружаног српског отпора, у Сомбору тада није било). Након вишесатног мучења, прота Бокшан ујутро је поново саслушаван, а око 11 часова 14. априла 1941. године, у пратњи шест мађарских окупаторских војника, измучен и измрцварен, прота Димитрије Бокшан доведен је у Светођурђевску цркву, где је на хору цркве најбруталније и мучки убијен (закуцавањем ексера у главу, што је, према налазу Комисије за утврђивање злочина окупатора, учинио Рудолф Детли, шустер из Баје, који је презиме касније променио у Ујваради), након чега је протино тело бачено под црквени звоник. Ту је унакажено тело проте Бокшана стојало пуна четири дана, вулгарно и нељудски скрнављено од окупаторских војника и њихових овдашњих присталица. Тек након тог времена, тело проте Бокшана окупатори су однели и, са телима осталих невино убијених сомборских Срба, бацили у плитку заједничку раку на сомборском Великом православном гробљу. Тек након скоро пола године, тело проте Димитрија Бокшана опојано је и пренесено у његову породичну гробницу.

из књиге Милана Степановића

"Српски оче, што си Србију запојио својим речима..."

ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ
(1732-1805),
бачки владика, ватрени родољуб жустрог карактера, истрајно је био посвећен идеји општег устанка против Турака. Рођен је 1732. г. у Карловцима, где се школовао за свештеничко звање. Служио је као ђакон у Горњој цркви у Карловцима, а када је обудовио, примљен је у манастир Бездин, где је пострижен за монаха и произведен у монашки чин протођакона. Између 1776. и 1783. Јован Јовановић био је архимандрит фрушкогорског манастира Хопово, а Синод га је 2. новембра 1783. изабрао за горњокарловачког епископа. Године 1786. именован је за владику бачког, а у октобру исте године свечано је уведен у дужност у Новом Саду. За време свог владичанства био је највећи поборник уједињења свих српских крајева и отпора Турцима у време тзв. „Кочине крајине“, а чим је избио Карађорђев устанак 1804. г. владика је устаницима почео да шаље оружје (мале топове) и новац. Писао је о положају Срба руском цару и митрополиту, звао је владику Петра I Петровића Његоша да заједнички покрену свеопшти устанак против Турака и био је у сталном дослуху и преписци са Карађорђем и војводама (Карађорђе му, у писму из 1804. године, пише: Српски оче, што си Србију запојио својим речима, па и данас још онај дух у нашим срцима стоји...).

У пролеће 1805. године владика Јован Јовановић обилазио је, по наредби цара Франца I, своју епархију. При крају канонске визатиције, на Лазареву суботу, стигао је у Сомбор, где је дочекан веома свечано. На улазу у град владику су дочекали градски оци и свештенство обе конфесије. Пуцали су црквени топови, а беседу добродошлице изговорио је Аврам Мразовић, управитељ сомборске „Норме“. Сутрадан, на Цвети, владика је у Светођурђевској цркви служио литургију. Већ следећег дана се разболео и након десетодневног боловања умро је 12. априла 1805. године, у среду Светле седмице (већ болестан благосиљао је са терасе здања Црквене општине окупљен народ). Сахрањен у Светођурђевској цркви 17. априла 1805, а при сахрани су чинодејствовала три архимандрита (из Раковца, Гргетега и Ковиља) три протопрезвитера (сегедински, жабаљски и сомборски), 54 свештеника, осам ђакона и неколико монаха. Посмртно слово владики изрекао је млади сомборски свештеник Василиј Ковачић. Владичин гроб се налази испод средишњег црквеног полијелеја. Сагледавањем целокупности родољубивог подухвата владике Јована Јовановића, увиђамо да је оправдан епитет првог весника српске слободе који му је, својевремено, дао Димитрије Руварац, написавши за владику да је већи био Србин и од Стратимировића.

из књиге Милана Степановића

ГОСПОДАР СОМБОРСКИ ЈОВАН БРАНКОВИЋ

ЈОВАН БРАНКОВИЋ
(око 1675-1734),
граничарски капетан војног шанца Сомбор, са племићком титулом грофа „од Липе“ или „Липовца“, био је близак сродник и законити наследник несуђеног деспота „Илирика“ грофа Ђорђа Бранковића. Због ратних заслуга, ревности и показаних способности у рату са Турцима, постављен почетком јула 1717. г. за капетана и команданта војног места Сомбор, а раздобље његове управе градом упамћено је као златно доба капетана Јанка. Запис из 1723. г. у „Великом требнику“, који је припадао сомборској Светођурђевској цркви, говори да је ова црквена књига купљена при благородном господару кнезу Јанку Бранковићу.

Овај велики јунак и знаменити муж, како га назива сомборски завичајни повесничар и педагог Никола Вукићевић, био је и представник Сомбораца на црквено-народним саборима тог времена, а живописна предања, записана почетком, односно половином XIX века, говоре како је капетан Бранковић био храбар и мужаствен, јуначан и одважан, омиљен као војни заповедник и народни вођа, истовремено и благе нарави, праведан, добар и пажљив при опхођењу са потчињеним граничарима и обичним људима. У народном предању упамћен је и као висок, снажан и развијен човек. Након 16 година управљања војничким шанцем Сомбор, капетан Јован Бранковић почео је да побољева, али је још у новембру 1733. г. био у аудијенцији код аустријског цара Карла VI. Поживео је још непуну годину, а умро је у Сомбору 28. октобра 1734. године.

Неколико седмица пред смрт написао је, славеносербским језиком и ћирилицом, свој тестамент. Сахрањен је у сомборској Светођурђевској цркви, а његов гроб се налазио испод средишњег полијелеја и након што су Сомборци, од 1759. до 1761. године, уместо мале Светођурђевске цркве, подигли велико црквено здање, које непромењено постоји и данас. Када је 1805. г. у Сомбору изненада преминуо тадашњи бачки владика Јован Јовановић, сахрањен је у дотадашњој, добро озиданој, Бранковићевој гробници, а кости некадашњег сомборског капетана померене су у нову гробницу која се налази између предикаонице и престоне иконе св. великомученика Георгија (Бранковићеве кости, необичне величине, приликом премештања су, према сведочењу присутних, биле по старом верском обичају опране вином и уљем). Историчар, академик Славко Гавриловић, написао је за капетана Јована Бранковића да је један од најмаркантнијих представника оновременог српског официрско-племићког сталежа.


из књиге Милана Степановића

СВЕТОЂУРЂЕВСКИ ДАНИ У СОМБОРУ

Кликни на слику да је увећаш...


Поводом 250 година од завршетка изградње цркве Св. великомученика Георгија у Сомбору, Српска православна црквена општина Сомбор организује вишедневну манифестацију „Светођурђевски дани“, од 2. до 6. маја ове године.


Манифестације ће имати следећи садржај:




Понедељак, 2. мај:
17:00: Свечано отварање „Светођурђевских дана“ откривањем спомен-плоча капетану Јовану Бранковићу, епископу Јовану Јовановићу и проти Димитрију Бокшану у порти цркве Св. великомученика Георгија у Сомбору
19:00 Изложба „250 година Светођурђевског храма“ у Свечаној сали Црквене општине

Уторак, 3. мај:
19:00 Вече духовне и традиционалне музике у Српској читаоници „Лаза Костић“

Среда, 4. мај:
10:00 Освећење реплике старог крста на Тргу Св. Ђорђа у Сомбору
19:00 Духовна трибина у Српској читаоници „Лаза Костић“ (беседи Епископ бачки Иринеј)

Четвртак, 5. мај:
19:00 Представљање историјске монографије „Светођурђевска црква у Сомбору“ Милана Степановића у Српској читаоници „Лаза Костић“ (о књизи, уз аутора, говоре проф. др Ђорђе С. Костић из Београда и јереј Саво Николић из Сомбора)

Петак, 6. мај
08:00 Празнично јутрење
09:00 Света архијерејска Литургија, Литија и освећење спомен-чесме, освештање славског колача и кољива
18:00 Празнично вечерње богослужење

СВЕТЛА НЕДЕЉА

Светла недеља, или Васкрсна, или Пасхална недеља сматра се као један дан Васкрса - цела седмица се третира као један непрекидни дан. Зато је сваког дана богослужење исто као и на Васкрс. Сваког дана на вечерњу због великог прокимена, врши се Мали вход. Петак ове седмице посвећен је Пресветој Богородици, тј. празнику Живопријемном источнику - Источни петак. Васкрс - хришћанска Пасха, највећи је хришћански празник, дан који Црква слави као коначну Христову победу над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ Хришћанства: "А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша" (1. Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког Хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада Хришћана у сопствено васкрсење: "јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети" (1. Кор 15,22).

Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске Црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Св. Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је Хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот. Пошто је Христово васкрсење било у недељу, тога дана ћe се Хришћани сећати и славити своју победу над смрћу. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: "Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему."

Васкрс је покретан празник, који се увек слави у недељу, и може пасти у размаку од 35 дана, од 4. априла до 8. маја. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља.

Светла недеља се завршава недељом Антипасхе (Мали Васкрс). Током ове седмице, Царске двери се све време у држе отворене, све до Светле суботе. Правило Шестог васељенског сабора (66. правило) каже да од Васкрса па до Томине недеље, траје весеље у част Васкрсења Христовог. Ова седмица је увек трапава, тј. не пости се средом и петком. Светле седмице почиње литургијски период који траје педесет дана - од Васкрса до Духова.

ПРАЗНИК ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ У СОМБОРУ

У Сомбору је са нарочитом радошћу дочекан и прослављен свеспасоносни Празник Васкрсења Христовог. Велики број верника учествовао је у литургијским сабрањима у сомборским храмовима и причестио се Светим Тајнама Христовим.



У поноћ у Манастиру Светог Архиђакона Стефана служено је васкршње јутрење и у наставку Литургија којом је началствовао јереј Брана Влајковић, док је у Саборном храму васкршње јутрење служено у поноћ а Васкршња Литургија почела је у 9 часова. На Васкршњој Литругији началствовао је архијерејски намесник презвитер Саво Николић уз саслужење сомборског свештенства и уз појање Дечије црквене појачке групе.

После Свете Литургије у сарадњи Завичајног удружења Срба "Коријени" и Српске православне црквене општине сомборске, одржан је други по реду "ВАСКРШЊИ САБОР" у Сомбору. Изложба шарених јаја и Туцијада одржане су испред Саборног храма на Тргу Светога Георгија, уз присуство мноштва народа.

Колаж фотографија са свих васкршњих празника можете прегледати на овом линку... ПРЕГЛЕДАЈ

Преузимање појединачних фотографија...

Прегледајте нашу галерију:

ВАСКРШЊЕ ЈУТРЕЊЕ У СОМБОРУ

У сомборским храмовима, изношењем светлости из олтара и васкршњом литијом око цркве, почело је васкршње Јутрење, које су служили презвитер Брана Влајковић у Манастиру Светог Архиђакона Стефана, и презвитер Саво Николић у Саборном Храму Светог великомученика Георгија уз саслужење сомборског свештенства. За манастирском певницом појао је црквени Хор Светог Цара Константина и царице Јелене, а богослужeњу је присуствовао велики број верног народа, који се окупио да заједно са свештенством прослави најрадоснији хришћански празник.

Дођите, светлост примите од незалазне Светлости и прославите Христа Који устаде из мртвих.

Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“.

Протојереј Александар Шмеман

ЊУТН О ОПШТЕМ ВАСКРСЕЊУ

Једном су запитали Њутна: “Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?”

На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: “Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?”

Одговор није добио.


Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели су се хватати за магнет и једни за друге.

У прашини није остало ни молекула гвожђа.

Тада Њутн рече присутнима: “Онај, који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела?”

Сер Исак Њутн (1642 – 1727) је енглески физичар, математичар и астроном, један од највећих научника човечанства.

КО ЋЕ НАМ ОДВАЛИТИ КАМЕН ОД ВРАТА ГРОБА?

У рано васкршње јутро, три пута обилазимо око цркве и заустављамо се пред њеним затвореним вратима: то су последњи тренуци ћутања пре блеска васкршње радости, и у тим тренуцима се у нашим срцима, свесно или несвесно, јавља питање које се – како каже Јеванђеље – јавило и у срцима жена мироносица које су у рано јутро трећега дана по распећу, „док још беше мрак“, дошле на Христов гроб.

То питање гласи: „Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?“.

Хоће ли се још једном догодити то чудо? Хоће ли још једном ноћ постати светлија од свакога дана? Хоће ли се још једном преиспунити срца наша том необјашњивом радошћу која није од овога света, радошћу која ће сву ову ноћ и још толико идућих дана одјекивати у том сверадосном васкршњем поздраву: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Протојереј Александар Шмеман

Данас благодат Божја делује у нама без труда с наше стране, без подвига. Она испуњава наша срца некако сама од себе. „Ви који сте постили и ви који нисте постили, празнујте једни с другима! Ревнитељи и лењивци величајте овај дан!“ – вели свети Јован Златоуст у својој чувеној васкршњој беседи. И заиста, како ћеш, ако не благодаћу Божјом, објаснити радост која у освит овог светог Дана неочекивано испуњава твоје срце и ослобађа те од мржње, гњева и роптања на Бога? Како би друкчије могао објаснити те сузе умиљења, које ти навиру на очи док слушаш васкрсне црквене песме? Како тумачити ту своју неодољиву жељу да помогнеш сироте? Постао си данас хришћанин не својим трудом, но благодаћу коју данас Васкрсли дарује свима. „Наслађујте се сви гозбом вере, уживајте сви у богатству доброте!“, кличе свети Златоуст.

Митрополит Антоније (Блум)